PISAC I SAMOUBISTVO

Knjiga Grigorija Čhartišvilija (svetski poznatog danas pod pseudonimom Boris Akunjin) posvećena je istraživanju jednog od najdramatičnijih problema čovečanstva – fenomenu samoubistva. Istražujući istorijski, pravni, religiozni, etički, filozofski, kao i druge aspekte „najgoreg od svih grehova“, knjiga naročitu pažnju posvečuje sudbinama pisaca-samoubica – ne samo zato što pisce svrstava u takozvanu grupu „povećanog suicidalnog rizika“, već i zato što je homoscribens najpogodniji za opis odlika homo sapiensa. Poslednji deo knjige – Enciklopedija literaturicida sadrži 363 biografske odrednice o piscima koji su dobrovoljno napustili život. Za srpsko izdanje knjige u Enciklopediju je dodato trinaest odrednica o srpskim piscima (autor Jovan Pejčić).

ODLOMCI IZ UVODA
ZA MONOGRAFIJU
 Pisac i samoubistvo

Samoubistvo je događaj koji je mnogo više raprostranjen i uobičajen nego što se to mnogima od nas čini. Verovatno svako od čitalaca ima rođaka, prijatelja ili makar poznanika koji je dobrovoljno napustio život. Svakodnevno se oko 1200 stanovnika Zemlje ubije, a još sedam i po hiljada pokuša da to uradi. U statistici smrti razvijenih zemalja suicid je ispred ubistva i malo zaostaje za saobraćajnim nesrećama...
Jedno od nedavnih sociopsiholoških istraživanja čitavo čovečanstvo deli na pet suicidoloških kategorija:

Ne nadam se da ću srećnike koji pripadaju prvoj kategoriji zainteresovati za ovu knjigu. Ona je posvećena svima ostalima koji čine četiri petine čovečanstva.

Naziv ove knjige može čitaoca dovesti u zabludu.
Na prvom mestu stoji «pisac», «samoubistvo» je na drugom, iako, u stvari, autora pre svega zanima upravo samoubistvo... Književnici su uzeti kao izdvojen primer homo sapiens-a, prilično kompaktan, lak za identifikovanje, a, uz to, najzgodniji za proučavanje. Uopšte, ovo nije knjiga o piscu-samoubici, već o čoveku-samoubici. Od običnog čoveka pisac se razlikuje time što zbog svoje egzibicionističke profesije izlaže dušu na opšte posmatranje, te znamo šta je unutra... On najbolje razume motive svojih postupaka i, u svakom slučaju, ume najbolje da ih verbalizuje. Ako književnik izvrši samoubistvo, obično ne moramo da lupamo glavu oko toga zašto je izvršio taj postupak: pisac unapred daje odgovor, ili direktno (pismom, beleškom u dnevniku, oproštajnom pesmom), ili indirektno – svojim delom, pa čak i samim svojim životom.

Ljudi stvaralačkih profesija spadaju u takozvanu grupu visokog suicidalnog rizika. To se objašnjava ogoljenošću nerava, naročitom emocionalnom nezaštićenošću, a uz to – opasnom bogohulnošću zanata koji su odabrali. Čovekovo stvaralaštvo je na izvestan način svetogrdno; jer, sa stanovišta većine religija, Tvorac je samo jedan, a zemaljski tvorci su – uzurpatori koji  uzimaju na sebe prerogative Više Sile. To se pre svega odnosi upravo na pisce koji stvaraju sopstveni kosmos. Što je pisac talentovaniji to je njegova papirnata vasiona istinitija i životnija. Ali pisac nije Bog, i breme koje on na sebe tovari, ponekad izgleda preveliko.

Postojala su dva razloga za pisanje ove knjige – subjektivni i objektivni ili, ako hoćete, privatni i javni.
Unutrašnji razlog, koji je proces rada na knjizi učinio korisnim za autora – davna je i s godinama sve upornija potreba da se razjasni problem koji su mnogi postavljali.
Da li je samoubistvo dopustivo, nije li ono kršenje pravila «časne igre» u kojoj učestvuju svi živi?
Svako ima svoj odgovor, drugačije ne može ni biti, jer se tu sukobljavaju dve sasvim različite vrste argumentacije: moralna i racionalna. Problem dodatno komplikuje i to što autorov pogled na svet, kao i pogled na svet većine njegovih sunarodnika iste generacije, predstavlja potpuno pagansku mešavinu materijalističkog vaspitanja, elementarnog poštovanja hrišćanstva, filosofskih teorija i ličnih pretpostavki. Složiti u jednu celinu sve te informacije prema zadatoj temi, odmeriti argumente «za» i «protiv» – to je bila subjektivna motivacija ovog istraživanja.