Biserka Ilić (1954 – 2014)


Biserka Ilić, generalni direktor Informatike ad preminula je usled teške bolesti u subotu, 22. marta 2014.

Biserka Ilić

Biserka je rođena 1954. godine u Kovinu. Posle završenog Elektrotehničkog fakulteta (27.12.1978), na preporuku profesora D. Živkovića 1979. godine se zapošljava u fabrici alatnih mašina IVO LOLA RIBAR. U to vreme industrijska elektronika počinje da igra važnu ulogu u upravljanju alatnim mašinama pa se, iz tada narasle razvojne grupe, 1984. godine formira Lola Računari gde Biserka postaje nosilac grupe koja razvija idustrijske računare namenjene za visoko automatizovane alatne mašine. Fokusiranošću tima stvoren je tehnološki superioran program prema najsavremenijim svetskim standardima, koji je rezultovao i komercijalnim uspehom ranga desetina miliona dolara i izvozom u Sovjetski Savez. 

Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1984. godinu za izuzetna dostignuća u razvoju najsavremenijih proizvoda i tehnologija.
Sa Lolinom grupom za industrijske računare, Biserka 1989. godine prelazi u Informatiku i vodi razvoj dve nove generacije industrijskih računara opšte namene, gde igra ključnu ulogu. Tim proizvodima Informatika se probila na tržišta i daleko van granica naše zemlje. Ubrzo preuzima funkciju direktora sektora industrijskih računara, a potom i zamenika generalnog direktora. Postaje generalni direktor 2012. godine, i u najtežim vremenima uspeva da održi firmu i trasira perspektivu za novi vek.
Njenim preranim odlaskom Informatika je izgubila rukovodioca i inženjera koji je dao izuzetan doprinos programu industrijskih računara i razvoju i poslovanju firme u celini.
Poslednji ispraćaj obavljen je u Kovinu u užem krugu porodice i prijatelja. Zaposleni u Informatici saosećaju sa Biserkinom porodicom u tragičnom gubitku koji ih je, njenim odlaskom, zadesio.

 

In memoriam

Biserka Ilić

Za Biserku Ilić sam prvi put čula od Dejana Živkovića, profesora ETF-a i tada direktora Automatike u Institutu „Mihalo Pupin". Slobodan Srećković je iz „Pupina" otišao u „Lolu Ribara" da počne razvoj industrijskih računara za alatne mašine, pa je posle izvesnog vremena pozvao i mene. Otišla sam kod Dejana da se raspitam šta on o tome misli i zna. Odgovorio je da će to biti ozbiljan i interesantan posao, a grupa dobra jer „tamo ima jedna mala, mnogo inteligentna. Zove se Beca." Tako je profesor Elektrotehničkog fakulteta okarakterisao Becu, a njenim kapacitetom prognozirao rezultat razvoja.

Otišla sam u „Lolu" na razgovor. Odveli su me u halu u kojoj su bili dugi nizovi velikih alatnih mašina. Usred hale me je dočekao Srećković, pored njega Ljuba Medenica iz „Pupina", a onda se iz dubine hale, među mašinama pojavila jedna sitna, krhka devojka, obučena u farmerke i ležernu majicu i prišla nam. To je bila Beca. Kakva nesrazmera između njene fizičke i intelektualne snage koju sam kasnije upoznala!

Nije se Dejan Živković prevario u proceni. Beca je bila vrhunski inženjer. Ona je napravila koncept svih naših računara, definisala funkcionalne zahteve i specifikacije i kreirala sistemski softver. Svaki softver koji je ona uradila bi proradio „iz prve", bez izmena. Radila je po 12-14 sati dnevno, kad je trebalo i po svu noć. Prosto je neverovatno odakle je izvlačila snagu za taj neumoran rad. Samo tako je jednu za drugom iznedrila 3 generacije industrijskih računara, konkurentnih poznatim svetskim firmama sa kojima su se „Lola", a potom „Informatika" probili na strana tržišta. Ona je napisala i sva korisnička uputstva i prospekte za naše kontrolere, definisala komercijalne uslove prodaje, a kasnije u poslovnom smislu vodila ceo program.

Za takve rezultate je već 1984.g. dobila Oktobarsku nagradu Beograda - „za izuzetna dostignuća u razvoju najsavremenijih proizvoda i tehnologija". No osim inženjerskih znanja, posedovala je i druge kvalitete.

Sećam se, jednom su je pozvali u Poslovodni odbor. „Lola" je u to vreme radila sa Francuzima, Nemcima i Rusima. Trebao im je neko ko dobro govori francuski, da sa Francuzima razjasni neke probleme. Beca je došla, sela ležerno na jedan pisaći sto, uzela telefonsku slušalicu i počela razgovor sa Francuskom, na francuskom - kao da joj je to maternji jezik. Bila sam impresionirana njenim znanjem i karakterističnim francuskim akcentom.
- Gde si tako naučila francuski? - pitala sam je.
- U gimnaziji. Bila sam dva puta prvak Jugoslavije u francuskom i kao nagradu dobila usavršavanje jezika preko leta u Francuskoj.

Kad smo došli u „Informatiku", hteli smo da stupimo u kontakt sa „Fijatom", da mu se predstavimo. Beca je napisala 15-20 strana u kojima je predstavila naš računar, njegovu specifikaciju, licence i reference - sve na italijanskom i otišla u Italiju na razgovore!
- Odakle znaš italijanski? - opet je glasilo moje pitanje.
- Kad sam upisala Elektrotehniku, paralelno sam upisala i italijanski i neko vreme sam oba studirala. Kasnije sam od italijanskog odustala. - kratko mi je objasnila.

Počeli smo u „Informatici" da radimo sa Rusima. Srećković je organizovao da svi, koji mogu doći u kontakt sa njima i raditi na tom tržištu - od tehničara do inženjera iz razvoja, projektovanja i prodaje - svi uče ruski. Žena koja nas je učila, Ruskinja koja je tad predavala na Filološkom fakultetu na katedri za ruski jezik, doktor nauka, posle toga mi je rekla:
- U životu nisam srela nikog sa takvim znanjem lingvistike i takvom sposobnošću učenja kao što je Beca. Tu dubinu znanja nisam videla ni kod profesionalaca iz te oblasti, ni u Rusiji ni u Srbiji.

A engleski? Dovoljno je reći da je Beca bila predsednik saveta strane gimnazije koju je na engleskom učila njena ćerka i u kojoj je službeni jezik bio engleski.

Beca je bila vrhunski intelektualac širokog obrazovanja. Posedovala je glad za knjigama, od njih se nije razdvajala. Temeljno je poznavala mnoge oblasti - od medicine do istorije, psihologije i klasične literature. U tome je umela da nas iznenadi. Nušića je na pr. znala napamet i ponekad ga je, zgodnom prilikom, citirala.
- Znaš, moji roditelji su radili i kad dođem iz škole i sednem sama za sto, stavim pored tanjira njegovu „Autobiografiju" i čitam. Ne znam koliko puta sam je pročitala i uvek uživala u njegovim mislima.

Kad smo jednom izlagali na Sajmu elektronike u Ljubljani, Beca i ja smo bile u istoj hotelskoj sobi. Ona je zaboravila da ponese pola stvari koje su neophodne za put, ali je spakovala dve knjige za čitanje u krevetu! Jedna je bila neki tom upravo objavljenih sabranih dela Slobodana Jovanovića (o vladi Obrenovića), a druga roman Anri de Monterlana u originalu na francuskom.
- Da se odmorim posle teksta Slobodana Jovanovića - prokomentarisala je i čitala obe knjige naizmenično.

Mada povučena i nikad se ne ističući, Beca je bila širokih interesovanja i angažmana. Društvene prilike u našoj zemlji su je se duboko doticale i na njih je odgovarala učestvujući u svim skupovima i demonstracijama poslednjih 25 godina. Tako je onog čuvenog 9-og marta (1991.) bila na mitingu na Trgu republike i bežala pred milicijom i vodenim topovima sa maramicom preko usta, kao zaštitom od suzavca. Bila je redovan učesnik demonstracija i 1996. godine, mada su trajale mesecima, da bi se petog oktobra (2000.) opet pojavila na istorijskom skupu ispred Skupštine.

Becin sistem vrednosti možda najbolje ilustruje njen stav prema svojoj ćerki. Nas dve smo se našle predveče, a ona mi se žali:
- Sad je došla jedna mala iz komšiluka da se igra sa Sonjom, a igrale su se celo pre podne. Ja sam je vratila sa vrata. Pa neće valjda dete ceo dan da se igra, nešto mora i da uči! - Sonja je tad imala samo četiri godine!

I onda se svom snagom usmerila da svom detetu omogući najbolje obrazovanje, da nauči jezike, da upozna druge ljude i kulture, da stekne znanja i veštine koje će joj kasnije koristiti i pruži što bolju polaznu osnovu u životu. To je radila neumorno sve vreme koje nije provodila na poslu, iz dana u dan, iz godine u godinu, sa potpunom predanošću i neiscrpnom energijom.
- Kako izdržavaš? - pitala sam je jednom.
- Po PS-u. - odgovorila je.
- Kakvom PS-u? - meni nije bilo jasno.
- „Pravilima službe" za roditelje! - razjasni mi ona.

Taj izraz „Pravila službe" iz vojne terminologije, je sve govorio. Istom sistematičnošću, energijom i znanjem kojima je pristupala poslu, ona je ispunjavala svoje roditeljske obaveze želeći da svoje dete što pre digne na noge, ne štedeći se i ne smatrajući da se žrtvuje - mada za sebe više nije imala vremena.

÷

Beca je bila skromna, mada po svemu vanserijska osoba. Sve što je postigla, postigla je isključivo svojim izuzetnim intelektualnim sposobnostima, gonjena unutrašnjom potrebom za znanjem i neumornim radom. Od ranih dana isticala se zrelošću i mudrošću, neuobičajenom za svoje godine. Stoga je Srećković umeo za nju da kaže „Ona se „matora" i rodila".

Sledeći svoje životne prioritete, za nju su postojala samo dva sadržaja u životu - njen posao i posvećenost porodici.

Ono što je nama ostavila - ogromno je. Učinak bar za dva čoveka. Utoliko je njen gubitak za nas veći.

Sada, kad nje više nema, imajući u vidu samo ono što je kao inženjer radila - ne znam ko će dalje da radi. To će u svakom slučaju, umesto nje jedne raditi nekoliko ljudi, jer niko nema njen kapacitet. U sve što je od industrijskih računara ovde stvoreno utkan je njen ključni doprinos. Na to bogato nasleđe koje je za sobom ostavila - potrošila se.

A mi? Mi smo imali smo retku privilegiju što je Beca sa nama radila i živela, što smo je poznavali i od nje učili. Sada nam ostaje samo iskrena žalost što smo je tako rano izgubili.


Za sve što nam je svojim radom i životom ostavila,
za njeno duhovno, inženjersko i ljudsko nasleđe - hvala joj!


Mira Vrbić
(U „Informatici" u Beogradu, 24.3.2014. godine)

 

Biserka Ilić

 

Kada se o nekome govori, najčešće se koristi metod 360 stepeni. Običnim jezikom to znači da ga treba posmatrati iz više uglova. Igrom slučaja, imao sam prilike da živim i radim oko Bece i sa Becom desetine godina. Šta reći, osim da je ona jedno divno čudo božije, koja je svim sebi bliskim ljudima- ozbiljan stub sistema vrednosti: sa jedne strane lepa žena, veliki inžinjer a sa druge strane drugar i laf, od koga možeš očekivati svaku vrstu nesebične pomoći i podrške- od žickanja njenog legendarnog laki-strajka, do razrešavanja najzamršenijih životnih i poslovnih situacija. Jedino čemu se ne nadaš je da će ti povlađivati ili ti reći što ne misli. Patetika i licemerje jednostavno nisu bile u njenom rečniku.
Surova realnost, trezveno razmatranje najlošije moguće situacije, večito očekivanje najgoreg... Becin sud uvek je bio portparol pesimizma. Valjda su joj i zbog toga dobro radili i moduli i softveri i projekti... Kada ih ona protrese najsurovijim testovima-nije im preostajalo ništa, do da rade i cvrkuću. Tako je vidim i prema porodici i kolegama-otvaranje novih pitanja, novih uglova rešenja, traženje bagova... Becina analiza problema teške kategorije u 10 rundi, iz koje i najspremnijeg sagovornika samo gong ili bacanje peškira spasava od sagledavanja pukotina i felera svoga predloga koji nam se pre ulaska u njenu kancelariju, samozaljubljeno činio kao pertetum mobile.
Stvar koju Beca poštuje iznad svega je znanje: jezici, škola, opšta kultura, uravnoteženost i samostalnost. To je i višeboj na koji je davno upisala svoju Sonju, stvaljajući pred nju zadatke koje je morala da rešava intenzivnim tempom, pod nadzorom njenog kondicionog trenera baka Nade, često se odričući mnogih detinjih želja. Vlasta, Sonja i Nikola najbolje poznaju tu osećajnu, nežnu i odlučnu ruku koja ih gura napred za njihovo dobro.
Poslednjih godina- krmarila je Informatikom. Vodila je računa o svakom dinaru kao Baja Patak, štedeći na svemu što nije neophodno, osim na platama, koje su stizale na vreme i kada ih ne zaradimo. Kao kontraprimer običnog sveta, ona naglas kritikuje ljude na pasja kola a ispod stola se bori za svako radno mesto i pojedinačnu sudbinu. Visoke po činu je cedila, a običnu vojsku štitila i razumela, bez suvišnih reči.
Uveren sam da se u svima nama nalazi puno metoda, stavova, rezona, čestitosti i logike koje nam je Beca usadila i predala na trajno korišćenje. Svesni smo da joj za to tek sada nećemo moći lično zahvaliti, mada znamo da zahvalnost i nije nešto što je nju uopšte doticalo i zanimalo. Zato i predložem da nastavimo da je nežno čuvamo uz našim srcima, na posebnom mestu, kao što je i ona predano i posvećeno radila na dobro svih nas.
Beco, hvala na svemu-volimo te

Filip Srećković, 24. 3. 2014. (reč na komemoraciji u Informatici ad)

 

Biserki Ilić, iz Informatike

Biserka, naša drugarica, direktorka i prijatelj, bila je naš „faktor sigurnosti", glas razuma i oličenje solidnosti. Kada je ona tu, znalo se da će sve biti urađeno dobro, pametno i pošteno.
Mi u Informatici, svi smo je voleli a najviše oni koji su je najbolje poznavali. Stalno smo otkrivali kod nje neke nove vrline i znanja, uprkos njenoj prirodnoj skromnosti. U njenoj blizini niko se nije osećao ugrožen ili neravnopravan iako je bila nadmoćno inteligentna, toliko da smo svi mogli pred njom da se stidimo.
Na poslu je delovala na okolinu sopstvenim primerom: dolazila je među prvima i odlazila među poslednjima a sve što je radila težilo je savršenstvu. Iz toga se razvijalo poštovanje koje su prema njoj osećali svi koji su je znali.
Izgledalo je da može da reši svaki inženjerski problem. Ona se opet, skromno šalila, govoreći kako „svaki sistem ima neodoljivu težnju da proradi" ali pod njenom rukom tako se zaista i događalo, sve je postajalo dostupno i izvodljivo. Tek ako bi čovek sarađivao u njenom timu, video bi koliko ozbiljnosti i energije ona ulaže u sve što radi.
Znala je da se raduje prijateljima i da saoseća u tuđim nevoljama. Naizgled nežna, ženska osoba, Bisa je bila najčvršća moguća podrška, u poslu i prijateljstvu, i to kada je najteže. U raspravama je bila strpljiva ali je uvek imala sopstveni stav koji je hrabro branila, neumitno pametno i uverljivo.
Za mene su razgovori sa njom bili blagotvorni, otrežnjujući i prosvetljujući, najbolji poklon koji može da se dobije od pametnog čoveka. Dobijao sam od nje i dragocene knjige i uvek me je iznenađivala onim što je pročitala i znala, izvan njene inženjerske struke u kojoj je inače bila pravi autoritet.
Umela je da priča o svemu a često je volela da sa radošću pomene oca, babe i dede i sestru iz Kovina, priseti se detinjstva u Pančevu i mladosti u Železniku, u fabrici Lola.
Najviše pažnje i ljubavi poklanjala je ćerki Sonji i majci Nadi. Skoro jedina njena odsustva sa posla bila su kada je pratila Sonju na plesna takmičenja ili žurila kući da pomogne Nadi.
Sećam se kako sam je upoznao jednog proleća pre tridesetak godina, kraj fudbalskog igrališta u Ostružnici, na druženju takozvane Srećkove grupe inženjera iz Lole - lepo, tajanstveno i pomalo stidljivo devojče. Sve do danas, otkrivao sam koliko je ogromnu pamet i dobrotu nosila u sebi. Bila je sreća poznavati je i raditi sa Biserkom.
Neka joj je večna slava.

Slavoljub Kačarević (reč na sahrani u Kovinu 25. 3. 2014.)

 



 

Komentari

 
DEC
02
09:30

Очень жаль.....
Хороший и светлый человек.
Вечная память!

 


 
JUN
01
09:12

Postoje veliki ljudi i strucnjaci koji su uspesni, ali ne i cenjeni od strane okoline, Biserka je jednostavno bila omiljena i voljena u okolini.Svaka njena rec mi je ostala u jasnom secanju kao da smo juce pricali.Dao bih svoj doprinos ovde kroz jedan audio snimak, gde se moze cuti kako je prezentovala Informatiku.
http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/Radio+Beograd+2/869942/Digitalne+ikone.html

 


 
MAJ
26
12:50

...sad sam tek videla da je Beca umrla ovog proleca, jako me rastuzilo to saznanje.Ja sam radila u Informatici od 1992 do 2000, moji veliki direktori su bili Dusan Radovanovic i Slobodan Sreckovic; sa Becom sam saradjivala samo poslednjih godinu dana. Posto sam otisla u Svedsku 2000. cule smo se i vedele par puta u Informatici, lepo pricale i razmenile par knjiga; dala mi je i par misljenja kojih sam se drzala kasnije. Od tih vidjenja mi je ostala u jedinstvenom secanju. Mnogo mi je zao sto je vise nema. Prethodni takav gubitak je za mene bio odlazak Dekija Urosevica, takodje vrhunski inteligentan, sposoban inzenjer i divan covek.Jelena/Jeca Zdravkovic(Sinanovic)
U Stokholmu, 26. maja 2014

 


 
MAJ
23
05:54

Hvala Zivoslavu na podeljenom linku!

 


 
MAJ
11
02:50

O Biserki:
http://digilander.libero.it/generacija102/ucenici/IV7/ilic_biserka.html

 


 
APR
13
02:42

Beca je bila moja komsinica od 65. do odlaska u Beograd, a bili smo i skolski drugovi u pancevackoj gimnaziji generacije 69'-73'. Uvek je bila takva kao sto su je opisale toplim recima njene kolege iz informatike. Posle gimnazije nismo se susretali cesto, ali kada se to dogodilo to su uvek bili topli i iskreni susreti dobrih drugova.

 
 

Valid XHTML 1.0 Transitional

Valid CSS!